у Америку и живео у Бруклину где је од оца изучио обућарски занат. Време ће показати, да му је управо овај занат сачувао главу на раменима, али и учинио човеком за кога би данас рекли да је ишао испред свог времена.
Када је Италија ушла у Први светски рат, млади Ђузепе пријавио се као добровољац и завршио као ратни заробљеник.
„На фронту код Пјаве, између Аустрије и Италије, заробили су га Аустријанци који су га и довели у Горњи Милановац. Када су кренули у повлачење, ратног заробљеника повели су са собом, али је млади Ђузепе искочио из воза Ћире и вратио се у варошицу под Рудником. Ту се запослио као обућар, у радњи очуха своје будуће невесте“, започиње причу о оцу Ирма, најмлађа од четворо деце Ђузепеа Албана.
Ђузепе се убрзо загледао у Даринку Стефановић, а да би се њоме оженио, променио је веру.
„Горњи Милановац није имао католичку цркву, а питање је да ли би моја мајка прихватила веру да промени, јер је била велика Српкиња. Тата је прешао у православну веру и новим крштењем добио име свога кума Драгољуба, чувеног Скубице. Тако је мој отац постао Драгољуб Албано.
Венчање Драгољуба и Даринке 1919. године, Драгољуб Албано у војничком копорану, у белом оделу Симо, син апотекара био им је венчани кум. Ручни девер Даринке, Мишо Лазић, шеф железничке станице. Дара је на дан венчања имала 17. година, а Драгољуб 29.година, Фото: ГЗС
Даринка и Драгољуб изродили су четворо деце, Виктора, Александра, Јоланду и Ирму која је Горњимилановчанима позната као Цица.
„Прича брачног пара наставља се плановима да отпутују у Италију, па је Даринка почела да учи италијански језик како би се са свекрвом Саверијом, свекром Карлом, два девера и три заове добро разумела”, каже Ирма.
Поред Горњег Милановца, тати Америка није требала, каже Ирма, Фото: ГЗС
„Уследила је вест да је Америка на три године забранила улаз страним држављанима, тако да су остали у Горњем Милановцу. Тата је уз помоћ кума који га је подржао да се осамостали, започео посао и био веома успешан. Обућарска радња тате налазила се на месту данашњег хотела Шумадија. Имао је увек око 15, 16 шегрта који су радили. Била је опремљена по светским стандардима са кожним гарнитурама и омиљено уточиште милановачких студената које је он радо помагао, купујући им цигарете и пружавши им увек неки динар да им се нађе. Међу њима су били Гојко Миловановић, правник и криминилог пре и после рата, Шанго, пилот који је краљевску породицу пребацио у Лондон, синови Боже Ђорђевића који су завршили високе школе. Он је њима причао о Италији, као и Америци у којој је живео , како је изгледала Метрополитен опера, како су су звучали оперски певачи са треће галерије, како је било путовати трамвајима. Причао је и о сицилијанској мафији која је рекетирала људе и то је касније утицало на њега, када је стекао имовину, да никада не пожели да се врати у Америку, јер њему Америка, поред Горњег Милановца и пријатеља које је овде имао, никада није требала“, каже Ирма и додаје да је чувена радња Драгољуба Албана као и кућа у којој су живели изгорела 1941. године када су Немци запалили Горњи Милановац. Речи оца никада није заборавила:
„ Боље што је и нама изгорела".
„Немци су ушли у Горњи Милановац, покупили све мушкарце по кућама и брата Виктора који је тада имао 21 годину и тату одвели у Крагујевац на стрељање. Сећам се звука добоша који је лупао позивајући да жене са децом дођу у црквену порту. Моја се мајка, када су одвели тату и брата, затворила у кућу и није чула позив, а нешто касније када смо видели пламен и да Милановац гори, покупили смо пар ствари да имамо на чему да спавамо и заувек напустили дом. Месец дана живели смо у подруму, а након тога настанили смо се кући нашег кума коме је изгорела апотека и чији се син оженио Аустријанком и остао тамо.
Даринка са сином Виктором, Фото: ГЗС
Ирма: Брат и отац избегли су стрељање у Крагујевцу
Како су живе главе сачували Драгољуб и Виктор, када су одведени на стрељање у Крагујевац, прича је за себе.
Ирма каже да се у Крагујевцу нашао фризер који је радио у Горњем Милановцу, иако није био Милановчанин већ из околине Војводине. Брат Виктор код њега се шишао, па их је он препознао и пријавио официру који је у разговору са Драгољубом схватио да су обојица били заробљени од стране Аустријанаца на истом фронту и тако им сачувао животе, а многе главе српских младића, касније је спасио и Драгољуб.
Драгољубови и Даринкини синови Виктор и Александар имали су различите судбине.
„Када су партизани ушли у Горњи Милановац, са собом су у Босну повели Александра, који је тамо и погинуо 1944 године. Имао је тада 22 године. Виктор је већ као дечак отишао у Удине, тамо се школовао, а отац је то могао да приушти. Били смо богати. Како смо рођењем имали италијанско држављанство, брата су позвали у Краљевску војску на редовно служење војног рока. Капитулацијом Италије брат је побегао, а тада је важило наређење да и бегунац и онај ко га заштити буде стрељан. Прихватила га је једна старија госпођа рекавши му, како теби буде младом, нека и мени буде старој и добро су га крили сви станари те зграде у којој је био. До краја рата, брат је био у Енглеској ваздухопловној јединици под девојачким презименом наше мајке, Стефановић, у Енглеској се демобилисао, тамо се запослио, оженио и добио двоје деце, каже Ирма.
Клупа се налази у порти цркве у Горњем Милановцу, Фото: ГЗС
Виктор је са супругом погинуо у саобраћајној несрећи, али његов дар Горњем Милановцу и дан данас налази се у порти цркве, клупа коју је посветио својим родитељима.
Фото: ГЗС
Колико је Драгољуб заслужан за развој Горњег Милановца и колико је ишао испред свог времена, најбоље говоре његова дела.
„Имао је визије да развија посао, у Горњи Милановац довео је сингер машине, основао је курс за жене које су научиле да шију и везу. Многе жене из околних села када су се удавале, из опанака су обуле прве ципеле захваљујући мом тати. У селима Срезојевци и Милићевци био је рудник магнезита па је зидао пећ за печење магнезита. Онда је дошао рат...и све је стало...
Драгољуб је жену водио са собом на путовања, Фото: ГЗС
Завршетком рата, Драгољубу је као страном држављанину било забрањено да ради, али се то променило, захваљујући његовом мајсторком испиту који ни један од четири обућара тог времена није имао како би испунио услове да се оснује обућарска задруга.
„Ни једна од четири радње које су радиле нису могле да учествују у оснивању задруге, а тата је био члан занатске коморе па су морали да га врате и отворили су задругу. Радили су обућари Љубиша Николић, Селимир Томић, Миливоје Дамљановић. То су обућари после рата које памтим, а радили су и пре рата и пре тате, био је то мамин очух“, каже 85-годишња Ирма .
Драгољуб учествовао у преговорима за добијање лиценци за фабрику Таково
Ирма оца памти као доброг и нежног, не превише строгог, ако би га поредила са мајком Даринком.
„Отац је често био одсутан, није тада било да се не ради, радило се по цео дан. Мајка нас је васпитавала и морала је да буде строга. Била је веома образована жена тог времена и да је нису омели балкански и светски ратови ко зна докле би стигла. Много је волела да чита и нема тих књига које су унете у кућу да нису прошле кроз њене руке.
Зорица, Јоландина кћерка, Фото: ГЗС
Ирмина сестра Јоланда више није жива, али њена кћерка Зорица деду Драгољуба памти као ведрог, дарежљивог и мудрог чикицу који је у продавницу слао да купи новине остављајући кусур довољан барем за један сладолед. Био је врло активан у време када се фабрика Таково дизала на ноге.
„У то време фабрика Таково куповала је италијанску опрему за производњу алве и бонбона. Бонбоне су биле свилене и оне црвене у облику малина. Често ме је водио са собом и тада сам имала прилику да видим како се прави алва и добијала бонбоне. Деда је учествовао у преговорима као преводилац и радио је на преводима документације за те машине. Знао је енглески и италијански језик“, каже његова унука Зорица.
Захваљујући Драгољубу, многе девојке су опанке замениле ципелама
Да је Драгољуб ишао испред свог времена и да је заслужан за еманципацију жена рудничко - таковског краја потврђују курсеви за жене које је покренуо, ципеле које су замениле опанке, тканине које је доносио из свих крајева света са својих путовања, али и начин како је своју жену поштовао.
„Супругу је свуда водио на своја путовања, у време када су жене биле домаћице и када су седеле кући. Често је водио са собом у Рим, приватно су посећивали музеје и мислим да је желео да нани покаже из које земље потиче. Даринка је увек била обучена по последњој моди“, додаје Зорица.
Дом породице Албано, Фото: ГЗС
Колика је заслуга Драгољуба за оснивање осталих занатских радњи тог времена, никада није записано као ни сва његова дела,осим посмртног говора проте Драгослава Мирковића у коме наводи да је највише сиромашнима пружао руке. Послератне године са собом су донеле и сиромаштво, па је често новац давао у зајам, позајмљивао од банке новац и давао бланко менице, да би новац узео и дао другоме. Многе менице остале су да их Драгољуб сам плати јер је био потписник. Иако је цркву помагао, није на списку добротвора, јер то није желео.
Гробница породице Албано, Фото: ГЗС
После другог светског рата, животи породице Албано знатно су се променили. Живели су тешко и скромно, што због услова у земљи толико и због Драгољубове болести. Ирма је 1951. године тек стекла југословенско држављанство да би могла да се запосли, да би пет година касније под заклетвом морала да се одрекне италијанског држављанства. Живели су од инвалиднине Александра који је као 22 – годишњак погинуо у рату и помоћи Виктора који је новац слао из Енглеске.
На дедин гроб, камен из родног села Наро, донео је унук Зоран, Фото: ГЗС
Ђузепе као Драгољуб од 1964. године почива на горњомилановачком гробљу, а седам година касније придружила му се и вољена Даринка. Унук Зоран Греговић посетио је Сицилију и из родног дединог села Наро донео је камен који и дан данас на гробу горњомилановачког зета сведочи о једној љубави и човеку који је душом увек припадао Горњем Милановцу.
Наташа Поломац, етнолог и антрополог, Фото: ГЗС
Наташа Поломац Петковић, етнолог и антрополог музеја Рудничко - таковског краја у Горњем Милановцу истраживачким радом допринела је у проналажењу потомака породице Албано.
Кроз пројекат старих заната, међу којима је и обућарски, пронашла сам и податке о породици Албано. Његове заслуге не само за развој горњомилановачког краја већ и еманципацију и образовање жена тог времена су немерљиве. Животом и радом у Горњем Милановцу нас је задужио иако је Сицилијанац, у души је био велики Горњомилановчанин ", каже Наташа.
ГЗС
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, šovinističke ili preteće poruke neće biti objavljeni. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne održavaju stavove Glasa Zapadne Srbije.
+381 60 5000 150, +381 032 347 001
Župana Stracimira 9/1, Čačak
redakcija@glaszapadnesrbije.rs | cacakvideo@yahoo.com
Izdavač: Privredno društvo GZS doo Čačak.
Glavni i odgovorni urednik: Gvozden Nikolić.
Registar javnih glasila Republike Srbije broj: IN000143.
Izrada: DD Coding
© Glas Zapadne Srbije 2024. Sva prava zadržana.