Đuzepe Albano: Italijan koji je zauvek promenio živote Gornjomilanovčana

Gornji Milanovac – Malo je poznato građanima ovog grada pod Rudnikom da je jedan Italijan zadužio njihov grad. Da su zahvaljujući njemu,

njihovi preci imali obućara čija je radnja bila opremljena najmodernijim nameštajem i bila stecište okupljanja uspešnih studenata ,a da su njihove bake i prebake bile u prilici da umesto opanaka prvi put u svatove obuju cipele. 
Još manje je poznato da je ovaj čovek uvek pomagao siromašne,  crkvu u samom centru grada i da je prve singer mašine doneo iz Italije kako bi se žene ove varošice obučavale da šiju i na taj način sebi obezbede  zaradu.  Mnogi ne znaju da je od streljanja u Kragujevcu spasio mnoge mladiće iz ovog grada. 
Nije ni poznato da su  zahvaljujući pregovorima u kojima je učestvovao lično Đuzepe u Gornji Milanovac i PIK Takovo  stigle prve mašine za proizvodnju bonbona i alve . Da je zbog ljubavi prema Gornjomilanovčanki promenio veru i postao Dragoljub . Malo je onih koji znaju da ovaj Sicilijanac gornjomilanovačke duše počiva na gradskom groblju u Gornjem Milanovcu.

Đuzepe Albano, Sicilijanac američkog porekla zadužio je Gornji Milanovac. Rođen u mestu Naro, a kao 11- godišnjak sa porodicom se iselio u Ameriku i živeo u Bruklinu gde je od oca izučio obućarski zanat. Vreme će pokazati, da mu je upravo ovaj zanat sačuvao glavu na ramenima, ali i učinio čovekom za koga bi danas rekli da je išao ispred svog vremena.
Kada je Italija ušla u Prvi svetski rat, mladi Đuzepe prijavio se kao dobrovoljac i završio kao ratni zarobljenik.

„Na frontu kod Pjave, između Austrije i Italije, zarobili su ga Austrijanci koji su ga i doveli u Gornji Milanovac. Kada su krenuli u povlačenje, ratnog zarobljenika poveli su sa sobom, ali je mladi Đuzepe iskočio iz voza Ćire i vratio se u varošicu pod Rudnikom. Tu se zaposlio kao obućar, u radnji očuha svoje buduće neveste“, započinje priču o ocu Irma, najmlađa od četvoro dece Đuzepea Albana.
Đuzepe se ubrzo zagledao u Darinku Stefanović, a da bi se njome oženio, promenio je veru.
„Gornji Milanovac nije imao katoličku crkvu, a pitanje je da li bi moja majka prihvatila veru da promeni, jer je bila velika Srpkinja. Tata je prešao u pravoslavnu veru i novim krštenjem dobio ime svoga kuma Dragoljuba, čuvenog Skubice. Tako je moj otac postao Dragoljub Albano, kaže za GZS Irma.

Venčanje Dragoljuba i Darinke 1919. godine, Dragoljub Albano u  vojničkom koporanu, u belom odelu Simo, sin apotekara bio im je  venčani kum. Ručni dever Darinke, Mišo Lazić, šef železničke stanice. Dara je na dan venčanja imala 17. godina, a Dragoljub 29.godina, Foto: GZS

Darinka i Dragoljub izrodili su četvoro dece, Viktora, Aleksandra, Jolandu i Irmu koja je Gornjimilanovčanima poznata kao Cica.

„Priča bračnog para nastavlja se planovima da otputuju u Italiju, pa je Darinka počela da uči italijanski jezik kako bi se sa svekrvom Saverijom, svekrom Karlom, dva devera i tri zaove dobro razumela”, kaže Irma.

Kada je stigla vest da je Amerika na tri godine zabranila ulaz stranim državljanima porodica Albano ostala je u Gornjem Milanovcu, a Đuzepe je uz podršku kuma započeo sopstveni biznis otvorivši obućarsku radnju na mestu današnjeg hotela Šumadija.

“Đuzepe, odnosno Dragoljub  je uvek oko 15, 16 šegrta koji su radili kod njega. Bila je opremljena po svetskim standardima sa kožnim garniturama i omiljeno utočište milanovačkih studenata koje je on rado pomagao, kupujući im cigarete i pružavši im uvek neki dinar da im se nađe. Među njima su bili Gojko Milovanović, pravnik i kriminilog pre i posle rata, Šango, pilot koji je kraljevsku porodicu prebacio u London, sinovi Bože Đorđevića koji su završili visoke škole. On je njima pričao o Italiji, kao i Americi u kojoj je živeo , kako je izgledala Metropoliten opera, kako su su zvučali operski pevači sa treće galerije, kako je bilo putovati tramvajima. Pričao je i o sicilijanskoj mafiji koja je reketirala ljude i to je kasnije uticalo na njega, kada je stekao imovinu, da nikada ne poželi da se vrati u Ameriku, jer njemu Amerika, pored Gornjeg Milanovca i prijatelja koje je ovde imao, nikada nije trebala“, kaže Irma i dodaje da je čuvena radnja Dragoljuba Albana kao i kuća u kojoj su živeli izgorela 1941. godine kada su Nemci zapalili Gornji Milanovac. Reči oca nikada nije zaboravila:
„ Bolje što je i nama izgorela".

Sećanje na noć kada je goreo Gornji Milanovac

Kada su Nemci  ušli u Gornji Milanovac, pokupili su sve muškarce po kućama ,kao i Dragoljubovog sina Viktora koji je tada imao 21 godinu. Dragoljub je tada završio u Kragujevcu, na streljanju, ali ga je u poslednjem trenutku spasio frizer koji je radio u Gornjem Milanovcu.
“ Tatu su odveli u Kragujevac na streljanje. Sećam se zvuka doboša koji je lupao pozivajući da žene sa decom dođu u crkvenu portu. Moja se majka, kada su odveli tatu i brata, zatvorila u kuću i nije čula poziv, a nešto kasnije kada smo videli plamen i da Milanovac gori, pokupili smo par stvari da imamo na čemu da spavamo i zauvek smo napustili dom, seća se Irma.
 Irma kaže da se u Kragujevcu našao frizer koji je radio u Gornjem Milanovcu, poreklom iz okoline Vojvodine kod koga se šišao njen brat Viktor i da ih je prepoznao i prijavio oficiru koji je u razgovoru sa Dragoljubom shvatio da su zajedno bili zarobljeni od strane Austrijanaca na istom frontu. Tako su se spasili i Viktor i Dragoljub, kao i glave mnogih srpskih mladića.

Viktor je već kao dečak otišao u Udine, tamo se školovao, a otac je to mogao da priušti. Bili smo bogati. Kako smo rođenjem imali italijansko državljanstvo, brata su pozvali u Kraljevsku vojsku na redovno služenje vojnog roka. Kapitulacijom Italije brat je pobegao, a tada je važilo naređenje da i begunac i onaj ko ga zaštiti bude streljan. Prihvatila ga je jedna starija gospođa rekavši mu, kako tebi bude mladom, neka i meni bude staroj i dobro su ga krili svi stanari te zgrade u kojoj je bio. Do kraja rata, brat je bio u Engleskoj vazduhoplovnoj jedinici pod devojačkim prezimenom naše majke, Stefanović, u Engleskoj se demobilisao, tamo se zaposlio, oženio i dobio dvoje dece. Viktor je sa suprugom poginuo u saobraćajnoj nesreći, ali njegov dar Gornjem Milanovcu i dan danas nalazi se u porti crkve, klupa koju je posvetio svojim roditeljima. Ipak, sudbina drugog brata Aleksandra nije bila svetla. Kada su partizani ušli u Gornji Milanovac poveli su ga u borbu u Bosnu i tamo je poginuo 1944.godine. Imao je svega 22.godine, kaže Irma.

Dragoljub Đuzepe Albano išao je ispred svog vremena. Uvek je imao vizije da razvija posao, a zahvaljujući njemu u grad pod Rudnikom stigle su i prve singer mašine na kojima su se obučavale žene.
„Imao je vizije da razvija posao, u Gornji Milanovac doveo je singer mašine, osnovao je kurs za žene koje su naučile da šiju i vezu. Mnoge žene iz okolnih sela kada su se udavale, iz opanaka su obule prve cipele zahvaljujući mom tati. U selima Srezojevci i Milićevci bio je rudnik magnezita pa je zidao peć za pečenje magnezita. Onda je došao rat...i sve je stalo...kaže Urma.
Zbog prirode svog posla, Dragoljub je često bio odsutan od kuće, ali kad god je imao priliku da putuje vodio je ženu sa sobom koja je uvek bila obučena po poslednjoj modi.
“ Majka je bila  veoma obrazovana žena tog vremena i da je nisu omeli balkanski i svetski ratovi ko zna dokle bi stigla. Mnogo je volela da čita i nema tih knjiga koje su unete u kuću da nisu prošle kroz njene ruke”, kaže Irma.
Đuzepeova unuka Zorica dedu Dragoljuba pamti kao vedrog, darežljivog i mudrog čikicu koji je u prodavnicu slao da kupi novine ostavljajući kusur dovoljan barem za jedan sladoled. Bio je vrlo aktivan u vreme kada se fabrika Takovo dizala na noge.
„U to vreme fabrika Takovo kupovala je italijansku opremu za proizvodnju alve i bonbona. Bonbone su bile svilene i one crvene u obliku malina. Često me je vodio sa sobom i tada sam imala priliku da vidim kako se pravi alva i dobijala bonbone. Deda je učestvovao u pregovorima kao prevodilac i radio je na prevodima dokumentacije za te mašine. Znao je engleski i italijanski jezik“, kaže njegova unuka Zorica.

Da je Dragoljub išao ispred svog vremena i da je zaslužan za emancipaciju žena rudničko - takovskog kraja potvrđuju kursevi za žene koje je pokrenuo, cipele koje su zamenile opanke, tkanine koje je donosio iz svih krajeva sveta sa svojih putovanja, ali i način kako je svoju ženu poštovao.
Kolika je zasluga Dragoljuba za osnivanje ostalih zanatskih radnji tog vremena, nikada nije zapisano kao ni sva njegova dela,osim posmrtnog govora prote Dragoslava Mirkovića u kome navodi da je najviše siromašnima pružao ruke. Posleratne godine sa sobom su donele i siromaštvo, pa je često novac davao u zajam, pozajmljivao od banke novac i davao blanko menice, da bi novac uzeo i dao drugome. Mnoge menice ostale su da ih Dragoljub sam plati jer je bio potpisnik. Iako je crkvu pomagao, nije na spisku dobrotvora, jer to nije želeo.

Đuzepe kao Dragoljub od 1964. godine počiva na gornjomilanovačkom groblju, a sedam godina kasnije pridružila mu se i voljena Darinka. Unuk Zoran Gregović posetio je Siciliju i iz rodnog dedinog sela Naro doneo je kamen koji i  dan danas na grobu gornjomilanovačkog zeta svedoči o jednoj ljubavi i čoveku koji je dušom uvek pripadao Gornjem Milanovcu.

 

 

GZS